„У зору, на лице Светога Вида 1389. године, пољем Лаба и Ситнице преносио се поклич кнеза Лазара и његових војвода: „Боље је у подвигу смрт, него ли стидан и ропски живот“. Над калпацима небо, под оклопима земља, а пред њима небројена војска силног царства Агарена. Са тог места јунацима нема одступања. Недра Голеш планине јечала су још одлучнијим отпоздравом српских великаша и витезова: „Умримо да свагда живи будемо!“.
Српско племство напустило је своје дворове и стало на бојно поље пред три пута бројнијег непријатеља који је у освајачком налету већ покорио грчке и бугарске земље. Читава Европа је веровала да је Османско царство непобедиво.
Косовска битка сврстала нас је међу оне народе који нису трговали својом земљом, већ су били спремни да је смело и пожртвовано бране. Један народ не чине великим победе над моћнијим и бројнијим, већ одлучност да се у тешким временима чувају заједничке вредности слободе и независности.
Данас, они који спас виде само у предаји, кажу да једино Срби славе своје поразе и да само Срби памте оне који су „неразумно“ бирали жртву, уместо ропства и понизности.
Наравно, нећемо чути ниједног Грка да Термполиску битку и страдање краља Леониде и његових непокорних Спартанаца назива поразом. Читава Француска и данас слави Јованку Орлеанку као хероину Стогодишњег рата са Енглеском. Уз њено име не везује се епитет губитника, иако је осуђена на смрт и спаљена на ломачи. Напротив, култ Јованке Орлеанке уткан је у националну мисао француског народа.
Израелски војници и данас полажу заклетву речима „Масада више никада неће пасти“. Приликом опсаде тврђаве Масаде на источним ободима Јудејске пустиње, увидевши да је победа римских легионара извесна, већина јеврејских војника извршила је самоубиство, свесно бирајући смрт наспрам пада у ропство. У колективној свести јеврејског народа тврђава Масада симболизује етику жртвовања и нико се не усуђује да овај национални мит обезвређује и површно тумачи као слављење пораза. Историјски примери показују да велики народи поштују и битке које су изгубили, а Србе прати усуд да неретко и своје победе тумаче као поразе.
Одјек Косовске битке био је толико снажан да о њој нису писали само савременици, већ и нововековни грчки, мађарски, бугарски, немачки, енглески, шпански и други европски историчари и књижевници. Када је професор византологије на Сорбони, др Бошко Бојовић, посетио древни француски замак Шенонсо, на улазу у салон Катарине Медичи, запањен је застао испред пет векова старе фламанске таписерије на којој је приказан Косовски бој. На питање због чега је француска краљевска кућа наручила израду тако скупоцене таписерије са српским историјским мотивима, уследио је одговор кустоса да се на Косову одиграла најважнија битка у средњем веку у Европи.
Да је Косовска битка обичан датум у историјском протоку времена, пораз који треба заборавити и избрисати из колективног памћења, не би Његош управо на њој одредио српску нацију у њеном нововековном поимању, много раније него што су то учинили стари европски народи. Он Косово не види као стециште страдања, већ као извориште националног оживљавања – „Све је ускрснуло са косовске гробнице.“
Када је српски народ у 19. веку обнављао самосталну државу и подизао буне за ослобођење од турског ропства, Косовски завет је био темељ и инспирација тог великог националног прегнућа. И касније, када је поново успостављена модерна српска државност, у народу је живело завештање да је слобода непотпуна и крња све док се не поврати Косово. Вековима су мајке благосиљале синове речима – „Жив ми био, осветниче Косова!“
Са Косова поља врши се смотра читавог историјског континуитета српског народа. Ту су се слили наши векови борбе за слободу и живот достојан човека. Тамо се налази почетак сваког националног прегнућа, извор наше снаге и достојанства.
Далеко сам данас, јер и овог Видовдана, они који су окупирали нашу земљу не дају ми да се поклоним сенима косовских јунака на Газиместану, али њихов завет живи у мени, као вечна обавеза да не заборавимо колико је скупо плаћена наша слобода.
И док неки малодушни говоре да је залуд говорити „Догодине у Призрену“, јер не знамо хоћемо ли се заиста тамо састати, она већинска Србија им одговара: Не знамо где ћемо догодине да будемо, али важно је да нас Призрен чека. Ако треба и хиљаду Видовдана…“
Пише: Милица Ђурђевић Стаменковски, председница Српске странке Заветници
