Председница Српске странке Заветници, народни посланик Милица Ђурђевић Стаменковски, реаговала је на поруке упућене са данашње конференције за јавност Председника републике, Александра Вучића.
Њену реакцију преносимо у целости.
„Дуго најављивана „историјска конференција“ председника државе заиста и јесте оправдала назив који су јој медији дали – историјска је по томе што смо сазнали да од нас траже да се испишемо из историје.
Ни по чему другом не можемо је сматрати судбоносном, одлучујућом, ванредном. Ни мање, ни више од осталих које се одржавају на седмичном нивоу. Зато се питамо шта је била њена сврха, барем у оном делу који се односио на Космет и спољнополитичке изазове?!
Све што је јутрос изречено пред новинарима је познато свакоме ко је имао очи да види и уши да чује.
Упозорили смо одавно да ће се од Србије тражити да се сагласи са чланством „Републике Косово“ у Уједињеним нацијама. Први пут је то данас признао и председник државе. Изнео је на сто понуду Брисела: Траже нам Косово и Метохију, а обећавају да ћемо по „убрзаном поступку“ постати чланица Европске уније. Нуде нам, кажу, обећање да ћемо бити део бриселске породице, ако пристанемо да су Грачаница, Дечани, Призрен и Пећ – у иностранству.
Од Београда се тражи да омогући псеудодржави Косово столицу у УН. Односно да де иуре прихвати сецесију дела српске територије. Сагласност државе да део њене територије постане пуноправна чланица УН једнака је формалном признању.
Након пријема одређеног ентитета у пуноправно чланство УН његова државност постаје неоспорна за читаву међународну заједницу. У том случају и друге државе би, вођене околностима да је матична земља прихватила сецесију, гласале за пријем Приштине у све међународне организације.
Илустративан је пример Бангладеша који је приступио УН тек након што је његово отцепљење прихватио и Пакистан. Слична ситуација догодила се и са Јужним Суданом који је стекао услове за улазак у УН само пет дана након што га је признала матична држава – Судан.
У међународној пракси познат је и случај отцепљења Еритреје, која годинама није могла да постане чланица УН због противљења Етиопије. Тек пошто су власти у Адис Абеби признале народу Еритреје право на самоопредељење и прихватиле резултате референдума о независности из 1993. године ова афричка држава успела је да се придружи светској организацији.
Уколико би се Београд сагласио са пријемом независног Косова у УН, изгледно је да би се Руска Федерација и Народна Република Кина, као сталне чланице СБ са правом вета, нашле у врло незавидној позицији, при којој би браниле неповредивост државних граница земље, која је сама од тога званично одустала.
Карту за улазак Аљбина Куртија у УН може купити само Србија. „Република Косово“ не може постати држава без пристанка Србије. За статус земље посматрача у Уједињеним нацијама потребна је двотрећинска већина, односно подршка најмање 130 држава у Генералној скупштини. Тенденцијом даљег повлачења признања независности Приштина се прилично удаљава чак и од натполовичне већине. За њено чланство у УН према садашњем поретку не би гласало више од 90 држава.
Има ли ико дилему пред питањем да ли треба да предамо Косово и Метохију зарад магловитих обећања о уласку у Европску унију? Да ли треба да се одрекнемо свега што смо били и што јесмо, зарад нечега што никада нећемо постати?!
И када бисмо постали чланица – шта је то што бисмо тиме добили? Радне визе у Немачкој и Аустрији? И ко нам гарантује да нови услов неће бити разграничење са Војводином, на пример.
Има ли на свету тог народа који би својим потписом себе исписао из историје?! Нисам сигурна, али оно што поуздано знам – ми нисмо тај народ.„