Пише: Милица Ђурђевић Стаменковски

 

Прекретница. То је реч којом се данас, и на факултетима, и у кафанама, и на улици и на телевизији, најчешће али и најпрецизније описује ситуација у којој се налази наша земља. Основни разлог је што истовремено одлучујемо – и о прошлости и о будућности – српске историје, српске државе и српског народа. Најновија дешавања везана за озваничење такозваног француско-немачког плана за Косово и Метохију, отворила су крупне и тешке теме.

 

Председник Републике је на прес-конференцији овим поводом, упознао јавност са својим песимизмом и динамиком унутрашње драме. Живописно је говорио о претњама и опасностима које нас чекају, ако понуду одбијемо, а веома шкрто о садржају који та понуда носи. Ипак, сасвим довољно и јасно да закључимо да је пред нама избор: Устав или Ултиматум. Бити или не бити.

 

Спољнополитичка реторика владајуће коалиције о Европској унији као поузданом партнеру, те вечери је доживела потпуни дебакл. Председник је пред грађане изашао са букетом увелог цвећа. Речи као што су: углед, подршка, инвестиције, улагање, замењене су новим: санкције, изолација, откази, повлачење инвестиција. Нарација о великом међународном угледу Србије, постигнутом за време актуелне власти, постала је давно емитована, превазиђена телевизијска сапуница. План, који су, колико јуче, са највиших државних адреса оценили као неприхватљив за Србију, медијски преторијанци сада посредно бране, нападајући све оне који се њему противе, а убедљиво највулгарније – државотворну опозицију. Очигледно је да су критике француско-немачког плана од стране носиоца највиших државних функција биле само декларативне, и за краткорочну пропагандну употребу, док се државотворна опозиција суштински и на бази темељних уставних начела залаже за потпуно одбацивање овог плана. Тиме јавност сасвим оправдано стиче утисак да ми нисмо само државотворна опозиција, већ водећа државотворна снага у Србији.

 

У међувремену, из Европске уније стижу опречни ставови. Док нас једни већ означавају као “Иран у Европи”, други тврде да не постоји претња санкцијама. То нас мало подсећа на игру доброг и лошег полицајца. У сваком случају, они који прете изолацијом не комуницирају језиком демократије и на тај начин додатно уништавају иначе нестабилан рејтинг Европске уније у Србији. Тиме се не показује поштовање суверенитета Србије, а Европска унија се, као главни спољнополитички партнер, додатно компромитује. Забринута и мислећа јавност оправдано се пита какве последице по Балкан може да производе оваква политика Европске уније према Србији.

Остаје дилема да ли у ЕУ заиста постоји јединство у намери да у сред рата у Украјини продубљују проблеме на овом делу континента, јер понуђени план не представља крај косовске кризе, већ почетак краја државе Србије. А то Срби неће прихватити.

 

Наговештава се, на основу онога што је истакао председник републике, да француско-немачки план представља, да употребимо термин пријемчив европским званичницима, “мапу пута” за чланство Косова у свим међународним организацијама. Уз сагласност Србије. Од Београда се тражи да потпише споразум којим би се обавезао на поштовање неповредивости територије и граница тзв. Републике Косово. То би имало несагледиве политичко-правне последице. Србија би прихватањем оваквог ултиматума довела у питање и принципијелну подршку пет земаља ЕУ које не признају независно Косово и на тај начин пружила јак адут Мирославу Лајчаку за лобирање усмерено ка Шпанији, Грчкој, Словачкој, Кипру и Румунији. Сасвим извесно, овим би биле уклоњене све баријере за чланство Косова у Европској унији и НАТО-у. Албанци би добили – све, а Срби(ја) – ништа. Односно ништа са машницом, јер ће Заједница српских општина очигледно на крају имати мањи маневарски простор од земљорадничке задруге. Курти ће се до тада опирати њеном формирању, како би испало да су и Срби добили – нешто.

 

Ако режим СНС и СПС-а намерава да погне главу, Србија неће. Прихватање овог плана за нас би значило историјско самоукидање. Свима који покушавају да нас уплаше санкцијама и изолацијом мора да буде јасно да ми нећемо одустати. У одбрани државе бићемо непоколебљиви и истрајни. Како је рекао Винстон Черчил: ”If necessary, for years, if necessery, alone.“ Ако је потребно годинама, ако је потребно, сами.”